ДОБРИ ПОТОК У КРУПЊУ, ЈЕДИНСТВЕНО ЦРКВЕНО СРЕДИШТЕ Светиња у парк обучена „Човек снује, а Бог одређује.” Рађевци то добро знају од давнина, па су и прву цркву засновали тамо где су им анђели ноћу пренели кандило. Данас око те старе цркве постоји несвакидашњи парк са две подземне капеле, низ музеја, сабориште са отвореном сценом, столетна стабла липа, чесма Влајка и Дамјана, најстаријег и најмлађег од девет Југовића. Когод дође будна срца овде нађе благодат и смирење. Свега има, само једног нема: цена и ценовника
Текст и фотографије: Ненад Марковић
У рано јутро када је требало почети градњу цркве, мештани маленог Крупња не затекоше ништа од онога што су претходног дана припремили за почетак радова. На обележеном месту све је било уништено, а упаљеног кандила нигде није било. Кренуше у потрагу и после пола часа хода пронађоше кандило, лелујавог пламена, у Добром потоку. На том месту данас је црквени олтар, а у народу се одавно утврдила вера да су кандило анђели пренели тамо где је Бог одредио да се подигне храм. Тако Крупањци изградише своју прву православну цркву.
Турске књиге Храм Светог успења Пресвете Богородице први пут спомињу 1528. године, па се рачуна да јој је пет векова. Легенде, пак, кажу да је знатно старија. У архиву Матице српске постоји запис с краја XIX века у којем се каже да је црква направљена када и манастир Троноша код Лознице, дакле око 1280. Ипак, место на којем се налази, на самом крају атара, заклоњена у брдима и потоку, вероватнијим чини податак да је грађена у време док су Србијом владали Турци. Дотад су у Крупњу постојале само католичка Црква Светог Петра, из доба када су туда водили трговачки путеви Дубровчана, и турска богомоља, а православне светиње није било, или бар нема података о томе. Заклоњеност у брдима, међутим, није ову православну цркву сачувала од злотвора. Турци су је више пута палили, али су је Крупањци упорно обнављали. Аустроугари су јој однели звона 1914, а 1941. била је бомбардована, али су је бомбе промашиле и нису је оштетиле.
ГДЕ ЈЕ ДОБРА ВОЉА, И БОГ ЈЕ ТУ
Живео је храм свој живот, некад добар, некад лош. Времена су се мењала, са њима и власти, једне добре, друге злонамерне. Пре две деценије у Добри поток на службу стигао је свештеник Александар Ђурђев (51) и преданим радом почео да обнавља цркву и њену порту, остварујући своју визију. Данас око старе цркве постоји јединствени парк у којем се налазе две подземне капеле, низ музеја, сабориште са сценом и бројна стабла разноврсног дрвећа, међу којима је и група липа старија од стотину година коју је Завод за заштиту природе Србије прогласио ботаничким спомеником природе. У парку је и чесма са две цеви посвећена најстаријем и најмлађем од девет браће Југовића, Влајку и Дамјану, а Црквени дом са богатом библиотеком, у којој је чланарина бесплатна за све, налази се у центру Крупња. – Овај парк, епицентар културе и духовности, јединствен је у Србији. Оригиналност је веома важна. Када бисмо на то пазили у целој земљи, постали бисмо прави туристички центар, али мора много да се ради. У Крупањ сам дошао као дете из Париза, пошто су моји емигрирали, и остао сам овде, иако ми је осим тетке, која ме је тада пазила и коју сада ја пазим, скоро сва фамилија у Француској. Могао сам да одем на црквену службу у Београд или у иностранство, али сам замолио владику да останем овде док не умрем. Годинама истражујем овај крај, посветио сам се Јадру и Рађевини, последњим областима прикљученим Кнежевини Србији, и написао сам 12 књига о њима. Сматрам да су сви свештеници овде радили колико су могли, а моја је визија била специфична и захвалан сам Богу што сам овде урадио све што сам замислио. Чудили су ми се када сам дошао и испричао шта желим да учиним, али када постоји воља, онда је ту и Бог – прича свештеник Ђурђев. Од уласка у црквену порту кроз капију крај које су две спомен-плоче, једна у сећање на књаза Милоша Обреновића који је Рађевину присајединио Кнежевини Србији 1834. и друга са кратким историјатом храма, душу испуне мир и милина. Поглед најпре падне на сам Храм Светог успења Пресвете Богородице. Архитектуром подсећа на цркве-брвнаре, али ја грађен од ломљеног притесаног камена, док је високи кров покривен шиндром и на њему се налазе два крста. На белој цркви истиче се дрвена припрата од храстовине и дубореза рађевске орнаментике. Крај храма, који има и богату ризницу, подигнута је, у стилу XIX века, звонара, а њен први озидани простор посвећен је манастиру Хиландару. У црквеном конаку налази се и велика галерија слика, а на спрату Музеј ентеријера Крупња и Рађевине XIX и XX века, задужбина свештеника Ђурђева. Поред овога, у порти су и музеји пчеларства, светосавске деце, лова, старих заната, педагошки музеј, комплетно старо домаћинство с краја XIX века, сабориште са сценом. Посебно су занимљиве две подземне капеле, доња, посвећена рударској слави Светом великомученику Прокопију, и горња, посвећена Светој Петки Параскеви. Одмах до порте, на падинама брежуљка, простире се широко гробље старо пет векова, за које се верује да је најстарије у Србији. У брду до пута, који пролази испод добропоточког парка, под надстрешницом на стени је фреска Пресвете Богородице. И сам поглед на њу стишава немире душе.
У ТЕМЕЉУ ГДЕ СУ МИНЕ ЗАТАЈИЛЕ
Подземне капеле остављају посебан утисак на посетиоце. Чим се закорачи у стену упале се у дубини ископа ненаметљива светла која обасјају фреске Христа, Богородице и светитеља, док се треперави пламен свећа поиграва сенкама на каменим зидовима. Обе капеле настале су у негдашњим окнима рудника који је држава отворила крајем XIX века, касније напуштеног и урушеног. Прича се да су рудари радећи у једном од подземних ходника данашње Капеле Светог Прокопија дошли право под цркву и тада су им све мине затајиле. У мрак рудари зачуше црквено појање, почеше им се указивати и непознати људи у мантијама. Радници замолише надлежне да их не приморавају да иду даље у том правцу, а онда ту поставише велики дрвени крст. И окно у којем је Капела Свете Петке Параскеве обрушило се временом, па је изнад тога места озидана капела са дрвеним крстом. У унутрашњости је фреска светитељке која у руци држи положен железни крст из којег непрекидно тече вода, светлуцајући спрам упаљених свећа.
Добропоточка црква позната је и по молитвама које се читају после службе. Верује се да су те молитве лековите и да су многима помогле. Ђурђев каже да не сматра себе посебним и важним. Ми често не схватамо да је много тога што урадимо заправо Божја благодат, по допуштењу. – Многи овде траже спас и драго ми је да су га пронашли. Важно је што се ништа не наплаћује. Немамо цене ни ценовник. Господ је рекао: „Бадава сте добили, бадава дајте.” И ми свештеници живимо од новца, али молитва која се очита не сме се наплатити. Каква је то молитва ако се наплати? Ко ти је дозволио, па нека си не знам какав свештеник, да изводиш рачуницу колико то кошта? Благодат се Божја не може платити. Зато овде људи долазе с правом вером, јер је таква вера тамо где није комерцијала. Ја другачије не могу да верујем. Знам да многима неће ово бити мило да чују, али ја сам спреман, то је мој пут. Када човек легне увече и види колико је урадио током дана, то је оно што остаје иза њега. Дела говоре о свакоме од нас. Ми смо само трен у времену које не можемо зауставити, али је важно да шансу коју смо добили, шансу која се зове живот, искористимо радно. Највећа молитва нису речи, него рад. Људи мисле да треба да изговоре низ речи. Па које речи? У Светом писму дата је само једна молитва: Оче наш. Све остале су написали светитељи, црквени великодостојници, духовници... Када неко оде у манастир, прво што добије је послушаније, дакле рад. Е, то је поента живота – казује Ђурђев у миру добропоточке цркве, са чијих зидова нас гледају бројне иконе, неке старе и по двеста година.
***
Камен који памти
На уредном травњаку, делом под високих разгранатим дрвећем, налази се прво крупањско гробље. Бројни расути споменици, већином изузетно стари, камени. Понегде је могуће прочитати или наслутити име почившег, а на некима је време потпуно избрисало слова. Негде стоји само камен, без икакве ознаке, док су на другима уцртани симболи.
– Ови полумесеци на безименом камену нису обележје ислама – каже Ђурђев. – Они који су ту сахрањивали нису знали да напишу, али су знали да нацртају када се покојник преставио у Господу. Обележаване су месечеве мене. Тамо где је уцртана секира сахрањен је мушкарац, тамо где стоји преслица почива жена.
***
Петровдански сабор
На Петровдан сваке године у Добром потоку окупи се народ да испрати смотру фолклора на сцени саборишта. Потом следи игра за дукат, коју је свештеник Ђурђев обновио пре двадесет година.
Најстарији сабор који се овде спомиње је са краја XIX века, одржан је на Капетановој води изнад Крупња. Дукат најбољем играчу давала је породица Радојловић. Из ње је капетан Радојловић, онај који је срушио Соко-град, злогласну турску тврђаву близу Љубовије. Традиција игре за дукат је потрајала до немачке окупације 1941. После је дошло „ново време” и на игру за дукат се задуго заборавило.
***
Мошти
Приликом обнове цркве тридесетих година XX века, замењен је и иконостас. Када су црквењак и појац подигли последњу греду, нашли су у поду људску руку до лакта, нетрулежну. Са свештеником одлуче да је сахране на гробљу, али у току ноћи осете као да их нешто вуче и зачују глас: „Вратите ме где ми је место!” Ујутру ископају мошти, окаде их и положе у олтар, где су и данас.
 copy.jpg)
У рано јутро када је требало почети градњу цркве, мештани маленог Крупња не затекоше ништа од онога што су претходног дана припремили за почетак радова. На обележеном месту све је било уништено, а упаљеног кандила нигде није било. Кренуше у потрагу и после пола часа хода пронађоше кандило, лелујавог пламена, у Добром потоку. На том месту данас је црквени олтар, а у народу се одавно утврдила вера да су кандило анђели пренели тамо где је Бог одредио да се подигне храм. Тако Крупањци изградише своју прву православну цркву.  copy.jpg)
је знатно старија. У архиву Матице српске постоји запис с краја XIX века у којем се каже да је црква направљена када и манастир Троноша код Лознице, дакле око 1280. Ипак, место на којем се налази, на самом крају атара, заклоњена у брдима и потоку, вероватнијим чини податак да је грађена у време док су Србијом владали Турци. Дотад су у Крупњу постојале само католичка Црква Светог Петра, из доба када су туда водили трговачки путеви Дубровчана, и турска богомоља, а православне светиње није било, или бар нема података о томе. Заклоњеност у брдима, међутим, није ову православну цркву сачувала од злотвора. Турци су је више пута палили, али су је Крупањци упорно обнављали. Аустроугари су јој однели звона 1914, а 1941. била је бомбардована, али су је бомбе промашиле и нису је оштетиле. 
Живео је храм свој живот, некад добар, некад лош. Времена су се мењала, са њима и власти, једне добре, друге злонамерне. Пре две деценије у Добри поток на службу стигао је свештеник Александар Ђурђев (51) и преданим радом почео да обнавља цркву и њену порту, остварујући своју визију. Данас око старе цркве постоји јединствени парк у којем се налазе две подземне капеле, низ музеја, сабориште са сценом и бројна стабла разноврсног дрвећа, међу којима је и група липа старија од стотину година коју је Завод за заштиту природе Србије прогласио ботаничким спомеником природе. У парку је и чесма са две цеви посвећена најстаријем и најмлађем од девет браће Југовића, Влајку и Дамјану, а Црквени дом са богатом библиотеком, у којој је чланарина бесплатна за све, налази се у центру Крупња.
– Овај парк, епицентар културе и духовности, јединствен је у Србији. Оригиналност је веома важна. Када бисмо на то пазили у целој земљи, постали бисмо прави туристички центар, али мора много да се ради. У Крупањ сам дошао као дете из Париза, пошто су моји емигрирали, и остао сам овде, иако ми је осим тетке, која ме је тада пазила и коју сада ја пазим, скоро сва фамилија у Француској. Могао сам да одем на црквену службу у Београд или у иностранство, али сам замолио владику да останем овде док не умрем. Годинама истражујем овај крај, посветио сам се Јадру и Рађевини, последњим областима прикљученим Кнежевини Србији, и написао сам 12 књига о њима. Сматрам да су сви свештеници овде радили колико су могли, а моја је визија била специфична и захвалан сам Богу што сам овде урадио све што сам замислио. Чудили су ми се када сам дошао и испричао шта желим да учиним, али када постоји воља, онда је ту и Бог – прича свештеник Ђурђев.
Од уласка у црквену порту кроз капију крај које су две спомен-плоче, једна у сећање на књаза Милоша Обреновића који је Рађевину присајединио Кнежевини Србији 1834. и друга са кратким историјатом храма, душу испуне мир и милина. Поглед најпре падне на сам Храм Светог успења Пресвете Богородице. Архитектуром подсећа на цркве-брвнаре, али ја грађен од ломљеног притесаног камена, док је високи кров покривен шиндром и на њему се налазе два крста. На белој цркви истиче се дрвена припрата од храстовине и дубореза рађевске орнаментике. Крај храма, који има и богату ризницу, подигнута је, у стилу XIX века, звонара, а њен први озидани простор посвећен је манастиру Хиландару.
У црквеном конаку налази се и велика галерија слика, а на спрату Музеј ентеријера Крупња и Рађевине XIX и XX века, задужбина свештеника Ђурђева. Поред овога, у порти су и музеји пчеларства, светосавске деце, лова, старих заната, педагошки музеј, комплетно старо домаћинство с краја XIX века, сабориште са сценом. Посебно су занимљиве две подземне капеле, доња, посвећена рударској слави Светом великомученику Прокопију, и горња, посвећена Светој Петки Параскеви. Одмах до порте, на падинама брежуљка, простире се широко гробље старо пет векова, за које се верује да је најстарије у Србији. У брду до пута, који пролази испод добропоточког парка, под надстрешницом на стени је фреска Пресвете Богородице. И сам поглед на њу стишава немире душе. 
Подземне капеле остављају посебан утисак на посетиоце. Чим се закорачи у стену упале се у дубини ископа ненаметљива светла која обасјају фреске Христа, Богородице и светитеља, док се треперави пламен свећа поиграва сенкама на каменим зидовима. Обе капеле настале су у негдашњим окнима рудника који је држава отворила крајем XIX века, касније напуштеног и урушеног. Прича се да су рудари радећи у једном од подземних ходника данашње Капеле Светог Прокопија дошли право под цркву и тада су им све мине затајиле. У мрак рудари зачуше црквено појање, почеше им се указивати и непознати људи у мантијама. Радници замолише надлежне да их не приморавају да иду даље у том правцу, а онда ту поставише велики дрвени крст. И окно у којем је Капела Свете Петке Параскеве обрушило се временом, па је изнад тога места озидана капела са дрвеним крстом. У унутрашњости је фреска светитељке која у руци држи положен железни крст из којег непрекидно тече вода, светлуцајући спрам упаљених свећа.
– Многи овде траже спас и драго ми је да су га пронашли. Важно је што се ништа не наплаћује. Немамо цене ни ценовник. Господ је рекао: „Бадава сте добили, бадава дајте.” И ми свештеници живимо од новца, али молитва која се очита не сме се наплатити. Каква је то молитва ако се наплати? Ко ти је дозволио, па нека си не знам какав свештеник, да изводиш рачуницу колико то кошта? Благодат се Божја не може платити. Зато овде људи долазе с правом вером, јер је таква вера тамо где није комерцијала. Ја другачије не могу да верујем. Знам да многима неће ово бити мило да чују, али ја сам спреман, то је мој пут. Када човек легне увече и види колико је урадио током дана, то је оно што остаје иза њега. Дела говоре о свакоме од нас. Ми смо само трен у времену које не можемо зауставити, али је важно да шансу коју смо добили, шансу која се зове живот, искористимо радно. Највећа молитва нису речи, него рад. Људи мисле да треба да изговоре низ речи. Па које речи? У Светом писму дата је само једна молитва: Оче наш. Све остале су написали светитељи, црквени великодостојници, духовници... Када неко оде у манастир, прво што добије је послушаније, дакле рад. Е, то је поента живота – казује Ђурђев у миру добропоточке цркве, са чијих зидова нас гледају бројне иконе, неке старе и по двеста година. 
